sr
sr

18.06.2021.

Piše: Petrica Đaković, novinar NIN-a

Vlada Srbije već tri dana pokušava da prebroji sve namete, ovako je septembra 2012. godine satirični portal njuz.net naslovio vest o tome kako država ne zna koliko ima parafiskalnih nameta koje naplaćuje privredi i građanima, a ima poteškoća i da ih sve pobroji. Ni gotovo deceniju kasnije, situacija nije drastično drugačija. Prema navodima predstavnika NALED-a od ukidanja 138 taksi, već pomenute godine, država nije uradila mnogo na sređivanju stanja sa neporeskim dažbinama, a jedan deo od tih hiljadu i nešto nameta, i dalje ne prolazi kroz račun trezora i, drugim rečima, država nema potpunu evidenciju o tome šta, ko i zbog čega naplaćuje. I gde taj novac na kraju završava. Otuda potreba da se i ovaj jun proglašava Mesecom parafiskala, odnosno radi još jedna analiza neporeskih nameta i poziva centralna država i lokalne samouprave na dijalog kako bi se razgovaralo o eventualnom uvođenju elektronskog registra neporeskih dažbina čiju su preliminarnu verziju organizatori ove kampanje već napravili.

Upoređujući apele poslovne zajednice, projekte za reformu neporeskih nameta, kakav je ovaj USAID-a, istraživanja NALED-a koja pokazuju da više od polovine privrednika ovakve namete vidi kao drugo najveće opterećenje, odmah iza poreza i doprinosa na zarade, sa otpornošću države da taj decenijski problem reši, dalo bi se zaključiti da on i centalnoj kasi i lokalnim samoupravama donosi značajan budžetski prihod. I da tu leži odgovor na pitanje zašto država izbegava da detaljno pobroji takse i naknade, da ih sistematizuje, neke ukine, nekima odredi cenu adekvatnu usluzi koju daje privredi i građanima… Iznenađenje je, međutim, što Analiza o nametima lokalnih samouprava, koja je urađena u sklopu ove kampanje, odnosno USAID-ovog projekta, pokazuje suprotno. Barem kada se govori o taksama, ova analiza pokazaće da novac naplaćen od njih u budžetskim prihodima lokalnih samouprava širom Srbije u proseku učestvuje sa samo 0,2 odsto, iako je pronađeno da postoji više od 1.000 različitih taksi. I sada je logično zapitati se: ako prihodi nisu razlog zbog kojeg takse i nameti odolevaju toliko dugo, šta onda jeste?

Ako ne zbog novca, zbog čega onda lokalne samouprave zadržavaju taj broj taksi, odnosno odluka koje stoje iza naplate neporeskih nameta, i uprkos činjenici da građanima i privredi takve takse smetaju, odnosno bespotrebno otežavaju život i poslovanje? Pride što pomenuta Analiza nameta lokalnih samouprava pokazuje apsurde poput onih da neke takse koštaju samo 20 dinara, pa se većim ispostavi trošak plaćanja provizije banci ili pošti nego sam iznos na uplatnici, to što postoji drastična razlika u ceni jedne te iste usluge u različitim opštinama, to što se ne može pronaći nikakva veza između broja taksi u nekoj opštini i njihovog ukupnog učešća u prihodima budžeta te opštine…

Nelogičnosti je, dakle, mnogo, a odgovor na pitanje zbog čega one opstaju, paradoksalno, mogao bi se naći upravo u činjenici da novac prikupljen od njih ne vredi mnogo. I baš zbog toga što se opštine planirajući svoje budžete preterano ne oslanjaju na novac od taksi, one u taj segment reforme i ne zalaze. Da li zbog nedovoljno ljudskih kapaciteta, znanja, vremena, da li zbog inercije ili nemarnosti, potrebe da svoje skromne resurse usmere na daleko važnije stvari, tek reformom taksi i njihovim sređivanjem kako bi olakšali svojim građanima, ali i investitorima ili privredi, jednostavno se, izgleda, ne bave.

I ako se, znajući ovo, toliko dugo prolongira sređivanje stanja sa taksama, mada namera, kako govore organizatori Meseca parafiskala, i nije da se one ukidaju već najpre da se sistematizuju kako bi korisnici usluga državne ili lokalne administracije znali zašto nešto plaćaju i zašto baš toliko to plaćaju, šta će tek biti kada na red dođu naknade koje jednako opterećuju privredu i građane, a znatno su značajniji izvor prihoda lokalnih samouprava nego što su to takse.

Na kraju, to što je neko, umesto same države, odnosno lokalnih samouprava, napravio nekakav pilot projekat elektronskog registra neporeskih nameta, sa idejom da država i lokalne samouprave onda same unose takse i naknade koje naplaćuju privredi i građanima, odnosno da one kojih nema u registru nemaju pravo ni da naplate, može ali i ne mora biti brži put za ovu reformu. Jer sve na kraju zavisi od političke volje da se situacija sa parafiskalnim nametima sredi. Ukoliko se to zaista želi, relativno lako će se predložena ideja o registru upodobiti, srediti, preoblikovati ili uraditi šta god da država i opštine smatraju da je potrebno da se ona prilagodi kapacitetima i interesima državne administracije, ali istovremeno ukoliko se to ne želi, još lakše će se naći izgovor zbog čega predloženi izgled registra ne odgovara našim potrebama i reforma na taj način nije sprovodiva. I ona će, bez obzira na sve analize i apele, još jednom biti odložena.

Leave a Reply